Pro­je­kat „Džez ko­ri­je­ni Ha­i­ti­ja” fran­cu­skog sak­so­fo­ni­ste Ža­ka Švar­ca Bar­ta obi­lje­žio je ovo­go­di­šnju pro­sla­vu Svjet­skog da­na mu­zi­ke u Pod­go­ri­ci.
Za­hva­lju­ju­ći Fran­cu­skom in­sti­tu­tu, Kul­tur­no-in­for­ma­tiv­nom cen­tru „Bu­do To­mo­vić” i udru­že­nju Jazz Art Pod­go­ri­ča­ni su ima­li pri­li­ku da ču­ju i vi­de ne­što sa­svim ne­u­o­bi­ča­je­no u ve­li­koj sa­li KIC-a. Džez mu­zi­ku ko­ja se za­sni­va na tra­di­ci­o­nal­noj afro mu­zi­ci Ha­i­ti­ja, od­no­sno Ka­ri­ba. Pri­tom, ta tra­di­ci­ja ima svoj ko­ri­jen u re­li­gij­skoj, ne­ki bi re­kli ma­gij­skoj, spi­ri­tu­al­noj vu­du tra­di­ci­ji Afri­ke. At­mos­fe­ri su si­gur­no do­pri­ni­je­li su­ge­stiv­no pje­va­nje Mun­lajt Ben­ža­man, pje­va­či­ce ko­ja je sti­li­zo­va­nom „no­šnjom”, po­kre­tom i gla­som do­ča­ra­la ovu afro tra­di­ci­ju, kao i Klo­da Sa­tur­na ko­ji je osvo­jio pri­sut­ne svo­jim iz­u­zet­nim rit­mič­kim (na mo­men­te čak i me­lo­dij­skim) še­ma­ma na vu­du bub­nje­vi­ma. Na­rav­no, pro­je­kat – kon­cert ne bio pot­pun bez zvu­ka bub­nja­ra Ar­noa Dol­me­na, pi­ja­ni­ste Gre­go­ri­ja Pri­ve i kon­tra­ba­si­ste Gi­noa Šan­to­a­za, ko­ji su po­ka­za­li ne sa­mo da su od­lič­na po­dr­ška glav­nim me­lo­dij­skim to­ko­vi­ma, već do­ka­za­li i pu­ni so­li­stič­ki ka­pa­ci­tet.
– Ovo je ka­rip­ski džez ko­ji je ute­me­ljen u tra­di­ci­o­nal­noj spri­tu­al­noj mu­zi­ci vu­dua sa Ha­i­ti­ja. Isto­vre­me­no, ovo je sa­vre­me­ni džez. Zna­či, to su mo­je „pje­sme” uko­ri­je­nje­ne u ha­i­ćan­skoj vu­du re­li­gi­ji. Tre­ba­te zna­ti da je vu­du je­dan od pet naj­zna­čaj­ni­jih i naj­ve­ćih afrič­kih re­li­gi­ja, a ko­ji je pro­pra­ćen ve­li­kim kul­tur­nim po­kre­tom. Ka­da to ka­žem mi­slim na či­nje­ni­cu da je re­ci­mo ha­i­ćan­ska umjet­nost svo­je­vre­me­no in­spi­ri­sa­la i jed­nog Pi­ka­sa, kao i mno­ga dje­la mo­der­ne umjet­no­sti ko­ja da­nas gle­da­te u mu­ze­ji­ma. Isto je i sa mu­zi­kom, mi mno­go du­gu­je­mo vu­duu iako se to ne po­mi­nje če­sto – ob­ja­šnja­va nam na­kon kon­cer­ta iz­vr­sni sak­so­fo­ni­sta Žak Švarc Bart.
Autor do­da­je da po nje­mu u ovom pro­jek­tu zna­čaj­ni­je mje­sto, ipak za­u­zi­ma me­lo­di­ja.
– Ne­ki od rit­mo­va su in­spi­ri­sa­ni vu­du rit­mo­vi­ma, me­đu­tim, mno­gi od rit­mo­va ko­je ste ču­li kre­i­rao sam ja. Me­lo­di­ja ko­ju iz­vo­di pje­va­či­ca je vr­lo če­sto ori­gi­nal­na vu­du spi­ri­tu­al­na me­lo­di­ja, obra­zac. Slič­no kao u hri­šćan­stvu, ju­da­i­zmu ili isla­mu, pje­sme ko­je se iz­vo­de to­kom re­li­gij­ske ce­re­mo­ni­je - ob­re­da – ka­že Švarc Bart. Pje­va­či­ca naj­če­šće pje­va gr­le­no, i za­to, do­da­je Švarc, i ima ta­ko moć­nu re­zo­nan­cu, otvo­ren glas i mo­guć­nost da isto­vre­me­no iz­vo­di dva, tri to­na – gla­sa.
– To je pje­va­nje vr­lo slič­no go­spe­lu, i to onom pr­vo­bit­nom. Tač­ni­je, pje­va­nju hri­šća­na Afro­a­me­ri­ka­na­ca. Sve to di­rekt­no pri­zi­va­nje Go­spo­da pje­va­njem, dr­ža­nje za ru­ke, po­kret ko­je cr­ni Ame­ri­kan­ci prak­ti­ku­ju na mo­li­tvi, je­ste na mno­go na­či­na po­ve­za­no sa vu­du tra­di­ci­ji­ma – ka­že Švarc Bart.
Osnov­na „te­za”, ide­ja ovog pro­jek­ta je­ste da se po­ka­že da su osno­vi mno­gih sa­vre­me­nih mu­zič­kih žan­ro­va, kao što su džez, bluz, ro­ken­rol, u stva­ri vu­du rit­mo­vi i me­lo­di­je.
– To je isto­rij­ska či­nje­ni­ca ko­ja se ne mo­že po­re­ći. Lju­di ko­ji su u Nju Or­lin­su stvo­ri­li džez zna se da su bi­li ka­rip­skog po­ri­je­kla i da su bi­li du­bo­ko ute­me­lje­ni u vu­du tra­di­ci­ji i spir­tu­al­no­sti. Mo­že­te čak mno­go tog vu­du na­sli­je­đa i oči­gled­no vi­dje­ti ako po­sje­ti­te ne­ki bluz klub, a ko­ji obi­lu­ju vi­zu­el­nim vu­du sim­bo­li­ma. Pa čak se i ri­ječ vu­du po­ja­vlju­je u mno­gim bluz pje­sma­ma – ka­že Švarc Bart.
Ipak, ovo je i ko­mu­ni­ka­tiv­na, sa­vre­me­na mu­zi­ka.
- Cilj mi je da kre­i­ram kroz ovu mu­zi­ku ko­lek­tiv ko­ji di­je­li ne­što do­bro, i ko­ji će se na­kon kon­cer­ta osje­ća­ti do­bro. Du­ho­vi ne­ma­ju ime, svi mi di­je­li­mo ne­što osnov­no isto s dru­gim lju­di­ma. U to sam se osvje­do­čio jer smo svi­ra­li i gdje pu­bli­ka ne go­vo­ri en­gle­ski ili fran­cu­ski, a opet su s na­ma po­di­je­li­li emo­ci­ju i osje­ćaj ove mu­zi­ke – ka­že Švarc Bart, ka­ko is­ti­če za­do­vo­ljan na­stu­pom u Pod­go­ri­ci. Ne ču­di, jer je na kra­ju, na za­htjev pu­bli­ke na bis iz­veo još dvi­je kom­po­zi­ci­je.
Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ


Do­pa­da mu se otvo­re­nost slo­ven­skih du­ša

Sak­so­fo­ni­sta Švarc Bart ka­že da gdje god ide da svi­ra ne stva­ra kod se­be at­mos­fe­ru ovog ili onog oče­ki­va­nja. No, ovaj put je bi­lo ma­lo dru­ga­či­je.
– Pi­ja­ni­sta ko­ji sa mnom svi­ra u Nju­jor­ku zo­ve se Mi­lan Mi­la­no­vić, i do­la­zi iz Be­o­gra­da. S njim sam mno­go pri­čao o ci­je­loj ovoj re­gi­ji, i mi­slim da je ovo ista kul­tu­ra. Kroz raz­go­vor s njim sa­znao sam mno­go o ovom di­je­lu svi­je­ta. Gdje god da idem po­la­zim bez ne­kih oče­ki­va­nja, već sa­mo otvo­re­nog sr­ca. I za­to ni­kad ne do­ži­vlja­vam ni­šta lo­še. Či­ni mi se da su lju­di iz Cr­ne Go­re i Sr­bi­je ve­o­ma otvo­re­ni, ima­ju ne­ku po­seb­nu vr­stu do­bro­du­šno­sti. Mo­žda je to i pi­ta­nje va­še sla­ven­ske du­še, jer bio sam u još ne­ko­li­ko sla­ven­skih ze­ma­lja i pro­na­šao sam slič­nost sa va­ma, i to ve­o­ma ci­je­nim, ve­o­ma mi se do­pa­da – ka­že Švarc Bart.